TRAVELATOR (Dušan Milić, 2014)

Vladimir Kolarić

 

PRIPREMA, POZOR, SAD!

 

Svakom (i to još mladom) Srbinu rascepljenom između krsta i petokrake Amerika mora predstavljati jedan svet pomerene percepcije, odnosno pomerenu percepciju samu. A ako takvu pomerenu percepciju sagledavamo kao raj, onda su ključevi za ulazak u njega narkotici i popularna kultura. Ako ga sagledavamo kao pakao – opet isto.

Iz jedne takve optike, film TRAVELATOR Dušana Milića može izgledati kao sasvim u skladu sa paradigmom iz devedesetih, koju je Bogdan Zlatić u svojevremenom tekstu o „Apsolutnih sto“ Srdana Golubovića razotkrivao kao „julovsku“. Bilo kako bilo, sada slična paradigma deluje daleko prihvatljivije i univerzalnije, a Dušan Milić bi ovim filmom svakako želeo da zaigra na velikoj sceni. Da kaže nešto važno o Americi i o Srbiji (ne samo o njoj, nego i o Jugoslaviji, eks-Jugoslaviji ili Balkanu, ne verujem da bi mu nužno ideologizovani toposi Zapadnog Balkana ili Jugoistočne Evrope, ili čak regiona, bili bliski srcu), i to nešto od značaja ne samo za nas ovde, ma gde to ovde bilo.

Iz ovakve perspektive, ne samo srpske, Amerika je jednako pomerena percepcija, jednako halucinacija. Takva Amerika onoj petokraki s početka ovog teksta mora smetati najpre zbog tretmana ljudi kao robe, dok krstu mora smetati zbog razobručenih nagona. Ukratko, za onog ko do pomerene percepcije ne dođe postom i molitvom, ostaju mu droga i popularna kultura, odnosno, iz perspektive ovog filma – ostaje mu američka ideologija u malom.

Hristos u ovom filmu, sa sve Veronikom koja mu otire krv, suze i znoj, nije ni spasitelj i obnovitelj tvorevine, nego žrtva, ne čak konkretna, ličnosna žrtva, nego jedna metafora ratom i opačinama žrtvovane mladosti, koja se vraća kada joj se najmanje nadamo, u vidu samodestruktivne osvete. To je strah od jedne mladosti koja bi mogla da poželi i koja bi mogla ako samo poželi, da zamisli da ceo svet ima jedan vrat, i da ga zadavi, ili, u skladu sa tekućim trendovima, skrati za glavu.

No, kako je ionako sve stvar perspektiva i percepcije, ovaj film bi se morao pogledati. Morao bi biti obavezna lektira jedne posrnule Srbije. Kao ogledalo ili dijagnoza, kao negacija ili afirmacija, svejedno. Jer predstoje nam krv, suze i znoj, i treba se pripremiti. Ali predstoji nam i nešto više od toga. I za to se treba pripremiti.